Bolesti zavisnosti se smatraju veoma teškim bolestima. Neki ih svrstavaju u rang sa malignitetima. Zašto je to tako?
Bolesti zavisnosti najčešće počinju u pubertetu, osetljivom periodu samom po sebi. Poznato je da je pubertet specifičan po tome da raspoloženje oscilira od “normalnog” do veoma impulsivnog, praćeno ljutnjom, vikom, svađom, suzama i prestankom komunikacije sa autoritetima. Početkom uzimanja supstanci (droge, alkohola), raspoloženje zavisnika najčešće oscilira kao i raspoloženje u pubertetu. To za roditelje često predstavlja zamku jer smatraju da je sve to “deo odrastanja”. U najvećem broju slučajeva, roditelji nakon relativno kraćeg vremena, primećuju veće promene u ponašanju i funkcionisanju i počinju da sumnjaju da se pored puberteta nešto dodatno dešava. Zavisnik pri razgovoru negira postojanje bilo kakve mogućnosti da postoji problem sa drogama/alkoholom/kockom. Trudi se da u kraćem periodu bude dobro da se ne bi ponovo posumnjalo… Roditeljima je najčešće dovoljno priznanje “da nema problema”, dolazi do olakšanja i prestaju da razmišljaju o mogućem problemu.
Na žalost, problem se nije rešio nego samo uvećao jer odlaganjem rešavanja, zavisnik sve više ide ka dnu zavisništva, a svojim zavisničkim modelima vuče sa sobom celu porodicu. Godine prolaze u osciliranju između toga da je sve u redu i ništa nije u redu. Zavisnik propada, porodica takođe, veliki broj posledica se niže i dolazi do pitanja “gde smo pogrešili” i “kako izaći iz dna koje je dotaknuto”. Roditelji se međusobno okrivljuju, traže krivca oko sebe, zavisnik i porodica imaju sve posledice: zdravstvene, porodične, finansijske, profesionalne i socijalne.
Kako je moglo sve biti drugačije?
Onog momenta kada su roditelji posumnjali da postoji problem, a zavisnik je negirao, trebalo je do kraja ispitati da li je stvarno sve u redu ili ipak postoji problem. Na početku “zavisničkog staža” mnogo je lakše detektovati problem, pomoći zavisniku da se “izvuče” iz problema, izolovati ga od problematičnog društva i pomoći i zavisniku i porodici da se oporave od svega.
Međutim, to ne znači da i nakon nekoliko godina zavisnosti, zavisnik i porodica ne mogu da se izleče. Naravno da mogu! Najbitnije je suočiti se sa činjenicom da problem postoji, priznati sebi i raditi na motivaciji zavisnika i ostalih članova porodice da se leče jer time se spašava zdravlje i život svih ukućana. Mora se znati da je bez profesionalne pomoći nemoguće izaći iz bolesti zavisnosti od droge, lekova, alkohola ili kocke.