lečenje zavisnosti

LEČENJE BOLESTI ZAVISNOSTI

Lečenje  bolesti zavisnosti je kompleksan proces.

 Prema lečenju bolesti zavisnosti postoje mnoge predrasude i mistifikacije, koje često dovode do toga da se lečenje zavisnosti odlaže ili se o njemu uopšte ne razmišlja ozbiljno i na konstruktivan način. Dodatni problem stvara činjenica da kod samog pacijenta ne postoji motivacija da sam traži lečenje. Dakle, nema dobrovoljnosti ili spontanog traženja lečenja. Izgleda da su predrasude o lečenju i nedostatak motivacije samih pacijenata tesno povezane i još više pogoršavaju situaciju. Često se dešava da kada zavisnik prihvati lečenje u zdravstvenoj ustanovi, pokušava da teži ka nekoj “drugoj verziji lečenja”, da “ubrza” ili odbije neke elemente programa. Sve su ovo otpori i manevri zavisnika da se izbegne “raskid”sa problemom (drogom, alkoholom, kockom, tabletama).

Najtvrđe su predrasude zbog sramote i poniženja koje će se dogoditi zbog lečenja

Kod članova porodice, takođe postoje osećanja nelagodnosti i strepnje pred nečim samo njima znanim o čemu imaju predstave koje ih plaše. Neke od ovih zastrašujućih predstava i predrasuda povezane su sa strahovima  od apstinencijalnog sindroma i raširenih “mitova” da su “bolovi strašni”,da su “nesanice jezive” itd.

Ipak, najtvrđe su  p r e d r a s u d e   z b o g   s r a m o t e  i  "p o n i ž e n j a"   koje će se po njihovom mišljenju, dogoditi zbog lečenja.

Opšte je poznat fenomen da mnogi ljudi imaju paradoksalno ponašanja, kad prepoznaju  da je zbog ovih ili onih razloga njihov život krenuo nizbrdo i da više nisu u stanju da kontrolišu teške posledice. Umesto  suočavanja sa problemom i traženja rešenja uz pomoć drugih, počnu da se pojavljuju iracionalni strahovi (ili stid) od toga  šta ce se dogoditi kad on ili ona prizna i javno izgovori da problem zaista postoji. Mnogi potencijalni pacijenti se plaše da će prijatelji sada o njoj ili njemu razmišljati kao o “slabiću” ili “bolesniku”, “sada će svi znati da sam narkoman”, da će izgubiti poštovanje “svih živih”, da mnogi neće hteti “ni da čuju za mene”. Prosto, da više neće biti moguće ići “uzdignute glave”.

Članovi porodice – roditelji i supružnici često su na sličan način “pritisnuti” istim tim osećanjem stida, mada nešto manje. Tome doprinose predrasude i nedovoljno znanje.

Sve je to ljudski, prirodno i razumljivo. Međutim, ne treba tako i da ostane.

Ako se ostane na takvom razmišljanju i stavu, gube se iz vida važne objektivne činjenice

Pre svega, najvećem broju poznanika  i drugih manje značajnih ljudi oko pacijenta nije nužno govoriti  da se posečuje lekar ili da je zapocet neki vid formalnog tretmana. Sa velikim brojem ljudi ima se neki distanciran odnos, pa nije potrebno ni menjati tu distanciranost pokazivanjem nekog “lekarskog izveštaja” ili “pokazivanjem otpusne liste”. Kako mi lekari kažemo “ne treba sad da nosiš transparent na kome piše da se lečiš”. Mnoge ljude ne interesuje da li neko “ima problem”. Mnogi su zaokupljeni svojim problemima i time kako da ih reše, pa nisu mnogo ni zainteresovani za tuđe probleme.

 Oni su mogli jedno vreme smatrati da postoji nervoza ili neraspoloženje, mogli su lako da “progutaju” po neku nelogičnost, pa i izvestan haos, ali su isto tako mogli sasvim jasno da shvate da su povremeni “izleti” i simptomi jasno povezani sa unošenjem droge ili alkohola.

friend-support

Osobe koje su zaista iskreni i pravi prijatelji nipošto neće izgubiti poštovanje

Oni koji su mu zaista bliski sasvim sigurno neće izgubiti poštovaje i ljubav za zavisnika i sigurno će na pravi način odreagovati na započeto preduzimanje koraka za rešavanje problema. Najzad, će biti jasno da problemi u odnosima sa njima i neka “glupa” i teška ponašanja nisu zlonamerna već su posledica zavisnosti da se odnosi mogu  izmeniti i popraviti.

Kada zavisnici prestanu da uzimaju droge ili alkohol vrlo će se iznenaditi kad shvate koliko je mnogo bliskih prijatelja ili rođaka znalo da nešto “krupno nije u redu”, da je bila “droga u pitanju” i pre započinjanja lečenja, ali su izbegavali da to otvoreno kažu ili ponude pomoć. Mnogima od onih koji su započeli lečenje  teško je da poveruju koliko mnogo ljudi ima koji ih zaista vole i koji su ponosni i srećni da je lečenje počelo i da kod zavisnika postoji spremnost da se “oslobodi” od problema.

Naravno, neki ljudi će ipak biti izgubljeni za zavisnika koji je započeo lečenje! Pre svega to je “staro društvo” – ljudi sa kojima se zajedno uzimala drogu ili pio alkohol. Za ovu “ekipu” započeto lečenje će zaista biti veliki “gubitak” i stvoriće im veliko “uznemirenje”. Ipak, moguće je kad zavisnik njima otovreno kaže da je shvatio da ima probleme i da hoće da “prestane s tim” da bi rešio svoje životne teškoće, tada se bar neki od njih takođe mogu suočiti sa činjenicom da i oni imaju iste takve probleme, pa možda neko prihvati neku vrstu pomoći za sebe.

Dalje, “staro društvo” – su nažalost grupe mladih ljudi koji ustvari imaju vrlo površne i neiskrene međusobne odnose. Ljudi unutar takve grupe su uspostavljali i održavali odnose uglavnom samo zbog droge i uzimanja. Sa tim ljudima u takvim grupama neprekidno su se događali razne vrste problema. Ti odnosi se ne mogu dovesti u red i oni su apsolutno neiskoristljivi za novu sadašnjost i budućnost. Oni su po pravilu zaista izgubljeni za zavisnika koji hoće da se leči. Faktički, jedino moguće je te odnose prekinuti koliko god to izgledalo bolno.

Da li je zaista moguće lečenje bolesti zavisnosti?

Da! I moguće je i neophodno.

Ključna stvar koju treba znati i prihvatiti je: strašno je važno i z b e g a v a t i   sva  ona mesta i sve one situacije koje povećavaju šansu da se uzme b i l o   k o j a   d r o g a   ili   a l k o h o l  .

Kada se uzme neka bilo koja “druga supstanca”, uopšte nije značajno koja je droga u pitanju. Neka od onih “starih” (uslovno rečeno bolesnih) osećanja povezanih sa uzimanjem “glavne” droge će neminovno povećati sansu da se ponovo uzme ona “glavna” koje je prouzrokovala problem. Dodatni problemi mogu nastati zbog “ukrštene” tolerancije što čitavu stvar samo ubrzava i pogoršava.

To govore iskustva iz svih terapijskih programa širom sveta.

Razmišljanja o uzimanju i pojava želje za nekom “drugom” drogom stvara velike teškoće i umanjuje šanse da se ostane stvarno “čist” i stvarno oporavljen.

Šta se zapravo dogadja i kako se odvija taj proces?

Pojava želje ili uzimanja neke “druge” droge, smanjuje osećanje sposobnosti za samo-kontrolu. To stvara zbunjenost, strepnju i pad koncentracije, povećava se razdražljivost i impulsivnost, moguće su i druge promene u raspoloženju. Ono što se jasno ispoljava je tzv.  K R I Z A . Ako se to ne prepozna to naknadno povećava šansu da se  uzme neka “sporedna” ili “glavna” droga  što može stvoriti nove probleme.                                                

Dakle, s obzirom na prirodu bolesti, jasno je da i samo psihički stimulusi (nadražaji) pokreću biohemijske procese u mozgu povezane sa uzimanjem droge. Ne  postoji mogućnost da neko ima “sertifikat” o zavisnosti samo od jedne tačno određene droge, a da od neke druge nije zavisan. Bez obzira čak i na neke razlike u njihovim dejstvima, mehanizmi stvaranje želje ili žudnje su vrlo slični. Npr.: uzimanje marihuane i alkohola paraleleno vrlo je učestala pojava, zatim – zavisnici od heroina da bi smanjili nepovoljne efkete heroina ili u situacijama kada im heroin nije dostupan u vreme trajanja bolesti često uzimaju alkohol sa pojavom visoke tolerancije na njega, ili tablete Trodona i sl.

Razmišljanje i eksperimentisanje sa “drugim” drogama u fazi lečenja je “kupovina karte u pogrešnom pravcu”,to je direktan rad protiv sebe samog i bitno umanjuje šanse za “povratak u zdravlje”.

Postoji veliki stepen različitosti i neujednačenosti u težini ispoljavanja bolesti, u vrsti i intenzitetu simptoma, ali ne postoji razlika u suštini i prirodi bolesti. Razlike nastaju samo zbog većeg ili manjeg zakašnjenja u lečenju.

Dakle, može se prepoznati i da postoji puno zajedničkih problema. Na početku lečenja svi koji započinju “bitku protiv droge” su gotovo isti. Zbog toga su oni ključni ciljevi isti:

  • prekinuti sa uzimanjem psihoaktivnih supstanci/alkohola/tableta ili kockom, uspostaviti apstinenciju (očistiti se “, “skinuti se na nulti nivo”). Ovo se u nekom suštinskom smislu i ne može smatrati nekim ciljem. Tačnije je reći da se radi o  k lj u č n o m   p r e d u s l o v u  da bi se dostigli ostali, viši ciljevi. Najčešća, a samim tim i najopasnija greška je  razmisljanje da je samo “skidanje” dovoljno, a da će posle toga “sve doći na svoje mesto”, “osim uzimanja droge drugih problema i nemam”. U ovu grešku upadaju i članovi porodice, ali i neki stručnjaci za lečenje bolesti zavisnosti;
  • redukovati ili sasvim sanirati medicinske (zdravstvene) probleme;
  • redukovati ili sanirati psihičke tegobe i veće psihijatrijske poremećaje;
  • rešiti socijalne, profesionalne i druge probleme svakodnevnog života (škola, posao, problemi sa zakonom i sl.);
  • popraviti porodične odnose;
  • popraviti odnose sa okolinom.

Cilj celokupnog lečenja zavisnosti jeste - PROMENITI ŽIVOTNI STIL

Ovo su tzv. opšti ciljevi, jer gotovo svi zavisnici imaju teškoće i posledice  koje su obuhvaćene ovim ciljevima. To su oni problemi za koje kažemo da se “vide i iz aviona”, pa ih i najmanje “osvešćeni” pacijenti ne negiraju. Postizanje ovih ciljeva i rešavanje većine ovih problema ponekad i ne zahteva mnogo vremena (4 – 6 maksimum, 8 nedelja), pa ne zahteva ni mnogo motivacije ili “isitnske čvrste rešenosti”. Često zavisnik prihvata lečenje samo  da bi se oslobodio teških tegoba i velikih problema. To se označava kao “startna motivacija” ili “prinudna motivacija”. Ponekad  stvarna i jasna  ideja o “konačnom obračunu sa drogom” na početku ne postoji. Nije formirana čvrsta rešenost i spremnost za radikalne promene. Nije stvorena  tzv. suštinska motivacija. Tu leže mnoge opasnosti i zamke za zavisnike, njihove porodice, pa i za terapeute

Primarni ili oni najvidljiviji problemi ponekada čak i ne moraju biti  tako intenzivno izraženi. Medicinska znanja i medikamenti koji danas stoje na raspolaganju su dovoljno efikasni za saniranje tih problema na početku. Zbog toga se i teže apstinencijalne krize uspešno razrešavaju i to je dobro. Međutim, tu ni iz daleka nije kraj lečenja. To još ni izdaleka nije realan uspeh.

Nažalost, svi  problemi  mogu munjevito da se  vrate, čak da se se i pogoršaju, ako se ne uspe sa suštinskim ciljem i zahtevom: o s t a t i   č i s t   i   t r e z a n .

Da bi se ovaj cilj dostigao neopohodno je n a p r a v i t i   k o r e n i t e  p r o m e n e. Dakle, lečenje podrazumeva pravljenje promena (l e č e nj e = p r o m e n a ). Lečenje treba da bude  neka vrsta  male  “l i č n e  i   p o r o d i  č n e   r e v o l u c i j e”, što na neki način znači da ništa ne može da bude “po starom zavisničkom principu”

To znači da cilj nije samo prekinuti sa zavisnošću, već nesto još važnije i teže,a suštinski lepše i vrednije, a to je  n e   p o č e t i  p o n o v o , ostati “čist” i trezan, oporaviti se i formirati novi način života, zdraviji i kvalitetniji.

Drugim rečima to znaci formirati jedan NOVI ŽIVOTNI STIL  u skladu sa ličnim duhovnim i kulturnim opredeljenjima i kapacitetima. Narvno, to ne mora da podrazumeva  građenje svega ispočetka, niti izgradnja neke do tada nepostojeće ličnosti. Često se događa da je zavisnost samo prekinula neki vrlo dobro započeti razvoj ličnosti i samo prigušila neke dobre osobine i navike pojedinca. Zavisnost kao da je nametnula, neke destruktivne misli, osećanja i navike na dobru osnovnu strukturu i solidne kapacitete ličnosti. Međutim, ponekad to i jeste stvaranje nove ličnosti, pre svega kod onih mladih ljudi koji su vrlo rano započeli sa bolestima zavisnosti, sa 12-16 godina. Pravilo je da se razvoj ličnosti prekida i zaustavlja u onom uzrastu u kojem je počela bolest zavisnosti, pa su  ti tinejdžeri propustili mnoge “lekcije” iz socijalizacije i osnovnog sazrevanja.

Zbog svega toga, dužina lečenja bolesti zavisnosti se meri mesecima i godinama. Treba biti pošten i reći – oporavak i lečenje ne mogu trajati kratko, ako se želi pun uspeh.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *